У холу школе, 26. маја, ученице Мина Ћирковић и Антонина Гавровић, су одржале предавање о Чернобиљској катастрофи и израдиле макету за демонстрацију. У припреми поставке и макете нуклеарног реактора, помогле су Сунчица Радовић и Ирена Матовић.
Експлозија се десила на четвртом реактору Нуклеарне електране „Лењин”, у 01:23 по московском времену 26. априла 1986. године. Главни узрок несреће је пре свега недовољно испитана технологија овог типа реактора и његова нестабилност при ниској снази реактора али такође не треба занемарити људски фактор, лоше управљање и недовољно искуство оператера реактора.
Оближњи град Припјат није био одмах евакуисан. Житељи су се бавили својим уобичајеним пословима, потпуно несвесни шта се десило. У девет сати ујутро, 26.априла, Валентина Шавченко, Председавајућа Председништва Врховне раде Украјине, разговара телефоном са Василијем Дурдињецом, министром унутрашњих послова. Он је извештава да сунчани априлски дан споро тече и да се , током ноћи, догодила мања несрећа у нуклеарној електрани.
„ Како су људи?“ – питала је.
„ Неки су на венчању, други раде у башти, неки пецају на реци Припјат..“ одговорио је министар.
Међутим, неколико сати по експлозији, на десетине хиљада људи се разболело. Најмање 5000 људи је оболело од рака штитне жлезде. Око 600.000 људи, тзв. Чернобиљских ликвидатора, било је ангажовано на санацији електране.
До 11:00 тог 27. априла аутобуси су стигли у Припјат и почели са евакуацијом. Евакуисано је преко 120.000 становника. Проглас о евакуацији становништва на линку:
„Према подацима мерења, 29. априла 1986. године висок степен радијације забележен је у Пољској, Немачкој, Аустрији, Румунији, 30. априла у Швајцарској и Северној Италији, 1. и 2. маја у Француској, Белгији, Холандији, Великој Британији, северној Грчкој, 3. маја у Израелу, Кувајту, Турској. Честице материје у гасовитом стању које су избачене на велику висину шириле су се на све стране: 2. маја регистроване су у Јапану, 4. маја у Кини, 5. у Индији, 5. и 6. маја у САД и Канади.
Требало је мање од недељу дана да Чернобиљ постане проблем целог света…“
( из Зборника „Последице чернобиљске хаварије“, Међународни виши колеџ за радиоекологију „Сахаров“, 1992.год.)
Спора реакција власти је и данас честа тема многих истраживања. Интересантно је да се и са акцидентом у Фукушими догодило слично. Презентујући тему о Фукушими, матурант наше школе Огњен Буквић користио је наводе из студије „ Нуклеарна катастрофа Фукушима, реакција државе и надлежних институција Јапана“ ( са Постдипломског студија политикологије Свеучилишта у Загребу) где се посебно наглашава чињеница да је реакција на догађај каснила два сата, те да је TEPCO ( Tokyo Electric Power Company) прослеђивао делимичне и селективне информације и на тај начин заташкао стварне размере опасности.
Упркос томе што је ниво зрачења већи од нормалног, на хиљаде тзв. нуклеарних туриста сваке године путује у Чернобиљ. Заговорници ,,тамног туризма“ сматрају да се, на местима катастрофе, може пуно тога научити како би се извукле поуке за будућност.
Иако сећање на страдање није избледело, глобални страх од могућности нуклеарног сукоба и данас постоји.
