У оквиру обележавања јубилеја – 140 година од  рођења и 110 година од доласка на Универзитет у Београду, у Народној банци Србије је отворена изложба фотографија, личних ствари и преписке Милутина Миланковића.

Изложбу је организовало Удружење ,,Милутин Миланковић” и НБС под покровитељством Министарства културе и информисања Србије.

Изложба почиње приказом ледених доба на нашим просторима, а потом хронолошки приказује период од доласка Милутинових предака у једној од српских сеоба, школовање у Даљу, Осијеку и Бечу, грађевинску активност у Бечу. Посетиоци могу да  упознају  Миланковићев рад на Универзитету и Академији у Београду, његов боравак у интернацији у Будимпешти, учешће на православном конгресу у Цариграду 1923. године и сазнају о богатој каријери инжењера грађевине  у Србији и Југославији.

Представљен је архивски материјал из области у којима су осликане Миланковићеве научне мисли, од којих се неки први пут појављују у јавности, а посебну вредност имају материјали прикупљени у Уметничко-историјском музеју у Бечу и Архиву Мађарске академије наука у Будимпешти.

Иако је, после завршених студија и промовисања у доктора техничких наука, стекао углед афирмисаног грађевинског стручњака и проналазача, Миланковић 1909. године, попут бројних српских интелектуалаца из расејања, ношен дубоким патриотизмом, напушта удобан живот, успешан и финансијски веома уносан посао грађевинског инжењера у Бечу и долази у Београд за професора Филозофског факултета.

Врхунац свог стваралачког рада доживио је радећи и живећи 50 година у Београду.

Ученици првог и другог разреда наше школе ( 51 ученик) имали су срећу да посете изложбу 22.11.2019.године. Срдачно су их дочекали председник и потпредседник Удружења ,,Милутин Миланковић”:  Славко Максимовић и Слободан Стојановић, као и студент Грађевинског факултета Душан Стевановић.

Они су надахнуто говорили о животу и раду српског генија. Ученицима је особиту пажњу привукла прича о највишем торњу. Ево одломка из Миланковићевих рукописа:

,,Нашим техничким средствима можемо, као највишу, саградити од бетона грађевину до висине од 20,25 km. Ту висину нисмо у стању да прекорачимо… и ту је крај равнотеже између сила Земљине теже и тежње ка небу “. Овако је у својој расправи, о пројектовању највеће могуће бетонске зграде на свету, коју објављује непосредно пред смрт 1956. године, Вавилонски торањ модерне технике, поставио границе градитељства, показао докле је могуће земаљским средствима винути се у небо као крају пута почетог са Вавилонским торњем, Ајфеловом кулом, Емпајер Стејт Билдингом….

                Ученике су предводиле Гордана Варница, проф.физике и вођа пута, Наташа Протић, проф.географије.